Inat

“ Iskoristio si poslednju priliku da se vratiš natrag.“ – reči su se skotrljale niz suvo grlo omanjeg carinskog službenika.

Pogled u sve one ljude koji su već prešli imaginarnu liniji nekada i moje države, blaga jeza, nateran osmeh i bes; delili su sa mnom usamljene trenutke na prepunoj carini nečijih tuđih kofera, nečije tuđe dece i nečije tuđe istinske sreće.

Uzevši i poslednji deo mene, carinik kao da nije bio svestan šta je upravo učinio; podiže široki dlan i njime me potapša po leđima uz šaljivi ton, sa lakoćom reče:

“ I bolje ti je bez nje.“

U rukama mi je stajao pasoš. Otvorivši ga ugledah lice koje sam do sinoć tešio da će sve proći kada se vratimo kući. Preko njega razmrljana crvena boja sveže udarenog pečata sa stranice pored. Pečat je govorio više nego što je želeo. Svojim jasnim konturama, crvenim notama i mirisom na razblaženi alkohol; vraćao je sećanja na bezbrižno detinjstvo, prve školske ljubavi i svađe, tinejdžersko ludovanje, more, fakultetsku diplomu i studentske dane. Sklonivši se od radoznalih pogleda mnogobrojnih turista, naslonio sam se na bočni zid carinskog magacina i sklopio oči po prvi put u proteklih nekoliko godina ne razmišljajući ni o čemu.

Spustivši kofer sa, i onako ne bitnim sadržajem, seo sam tako da mi glava dodiruje kolena a tabani sakriveni takozvanim patikama skupljeni jedan uz drugi osetiše prohladan dan koji bejaše tek na početku. Rukama sa grlio noge i žmurivši pokušavao da izbacim reči carinika iz glave.

“ I bolje ti je bez nje. “

Ne znam koliko je vremena prošlo, ali znam da me je sunce grejalo. Nisam želeo da otvorim oči, nisam želeo da pustim noge, nisam želeo da ustanem, nisam želeo da odem.. a nisam imao ni kuda. Bio sam tako daleko od zemlje u kojoj sam nekada imao sve, a ipak tako blizu da sam mogao videti u daljini vrhove poznatih planina i osetiti miris šuma koje su se pružale obroncima, tako blizu.. da kada bih se uspravio i raširio pluća, borove šume podelile bi kiseonik sa mnom. I samo kada bih opet otvorio oči i pustio umorne tabane da me nose, znam, gotovo sam siguran da bih se vratio kući.

Iscrpljen od stezanja sopstvenih nogu, gladi za domovinom i željom za nekadašnjim životom, telo mi se opružilo, naslonivši glavu na jedinog životnog saputnika- kofer.

U blizini su se smenjivali glasovi nekih nepoznatih ljudi, manje poznatih jezika i još manje znanih kultura i običaja. Jedan za drugim, glas po glas, korak za korakom, smeh za suzom, poneka pesma.. svi su oni izlazili i ulazili u moju rođenu državu, koja me se tako olako odrekla, bacivši mi pod noge veliko ništa. Dugačak jednoličan zvuk neke uznemirujuće pištaljke trže me iz stanja u kome sam se našao, i zbunjenih misli otvorih oči mehanički. Pred njima su stajale neke dobre, tople, kožne i duboke cipele.

“ Ered férfi!! “ – vikao je na mene čovek u maskirnoj uniformi

Nastaviće se…