Drugačiji čovek i usamljena ptica

Odgurnuvši  prozorsko okno, slabašnim krilima umorno sivog i od sunca izbledelog  perja golubica se našla na njegovom uzglavlju. Posmatrala ga je izrazito krupnim očima, za jednu pticu. Kriveći glavu čas na jednu, čas drugu stranu, trudila se da upamti svaku poru na njegovom licu. 

Sitnim nožicama, sasvim tiho, kretala se po uzglavlju ogromnog kreveta. 

Nije umela da govori ali je umela da oseća. Prazninu koju je dugo nosila u sebi, popunila je onoga dana kada je prvi put sletela na njegov prozor sakrivši se od naleta kiše, ispod velike saksije cveća. Iscrpljena, drhtavog tela nije ni osetila kada joj je pružio šaku semenki i namamio je u sigurno i toplo. I tada je sve počelo. 

Drugačiji  čovek i usamljena  ptica. 

Ubrzo su krila sive golubice sijala, a usamljene krupne oči govorile bi rečima drugačijeg čoveka. Svakodnevno ju je učio novim stvarima, otklanjao stare strahove, čitao odlomke iz svojih omiljenih knjiga, trudio se da zvižduće poput pravog goluba i isčekivao svaki njen dolazak sa nestrpljenjem. 

A ona, uvek verno čekala kraj prozorskog okna i tiho krckala semenke koje je ostavljao kada bi odlazio iz stana. I nikada nije ulazila, nakon onog prvog dana i ako joj je drugačiji čovek ostavljao odškrinut prozor i želju da bude deo njegovog života; neshvatajući da je ona to već postala. Nikada do ovoga jutra. 

Okrenuvši se na drugu stranu praznog kreveta, pružajući ruku ka uglu uzglavlja drugačiji čovek nije ni osetio prisustvo sive golubice. Jednostavno, spavao je. 

Tik kraj njegovog dlana, siva golubica, ista kao i onog prvog dana iscrpljena i klonula, došla je samo da očima drugačijeg čoveka kaže “ Hvala i zbogom “ . I opet je krivila glavu i zagledala, i opet je tražila način da zadrži lik drugačijeg čoveka, a ustvari samo je vreme prolazilo- kao i do sada,  a njeni strahovi su se vraćali i opet se trudila da pokaže sebi da je on drugačiji čovek a ona samo siva golubica.. 

Ispustivši najmekanije sivo pero na jastuk kraj uzglavlja, sasvim laganim pokretom iscrpljenih krila odletela je u realno surovi život koji je uvek i živela.

 Probudivši se, čovek oseti prazninu ugledavši sivo pero na uglu jastuka.. oči mu zasijaše poput golubijih i shvati da je zauvek izgubio jednu, za njega drugačiju  golubicu. 

Senka

Osetiš, odjednom, sve je mračno oko tebe i nikoga na vidiku nema. Pusta ulica, svež vazduh i tek poneki slučajni jež, žureći prelazi na preku stranu ceste. Pogledavši iza sebe ugledaš jedinu osobu koja te nikada neće napustiti, jedina ona deli sa tobom sve strahove i strepnje, jedina ona ume da održi korak sa tobom i jedina ona; i ako ponekad’ željna pokazivanja, ume da nestane kada misli da je suvišna.

Senka.

Dok okrećeš, umornim tabanima, teške i izlizane pedale na biciklu; svaki krug u tebi izaziva nalet emocija. Otvarajući strahove koje si potiskivao, izazvane životom, znaš da je za tebe svaki pređeni metar  poput milje dug.

I dok se senka bori za svoje mesto pokraj tebe, osećaš kapljice na obrazima kako lagano klize. Sa njima počinje da klizi još jedna runda u tvom promašenom životu. Oživele lutke sa fotografija mašu plastičnim ručicama i pokazuju koliko bi one bile sretne da tvoj život nije doživeo sunovrat i da su i one poslužile svrsi kao što si i ti nekada. Ali, ta svrha je već odavno završena, ležeći u nekom dubokom sećanju tvojih roditelja, čekajući da još jednom bude probuđena na samrtnoj postelji.

I dok se krug lagano vrti, stisak u grudima drži te budnim i svesnim da je možda život mogao biti drugačiji. Ne želeći pomisao o lepšem već samo o normalnom životu, preispituješ sebe koliko se NEnormalnih stvari desilo samo tebi. I čini ti se da su mala leđa koja imaš i da si se zato odlučio za senku, dodelivši joj da ti nosi sreću dok ti neumorno i čitav svoj život nosiš samo patnju i tugu, držeći ih čvrsto kao jedino pruženo u životu. A krug se i dalje vrti.

U igri senke i tebe samoga osećaš se pobednikom. Meriš njeno vreme za svoje trenutke sreće a opet, znaš da je sat oduvek išao samo unatrag.

Brzi treptaj tužnog oka, večeras ti pruža priču u slikama. Vreme i datum ispisani u desnom uglu, prazna kolevka, igračke u roze boji, starica na podu i mnoštvo fotografija.. a sve obavijeno paučinom i prašinom. Jedino se senka sakrila. Da l’ pod slojevima prašine ili staričine tuge, ne vidiš jasno.

Delić sekude i već sledeći krug okrećeš. Ovoga puta te senka pretiče na kratko, neko ti nailazi u susret zasipajući te reflektorima, svirajući gromoglasno, pokazuje ti svoju senku koja juriša ispred njega.. Shvativši da se tvoja opet povukla, proklinješ je i teraš da ti vrati pruženu sreću. Al’ ona tvrdoglavo uzmiče pred tvojom patnjom i tugom, skrivajući se pod točkove bicikla i samo ponekad’ začuješ dubok uzdah olakšanja što si je ostavio na se skriva.

I dok shvataš suštinu, pedališ život kao na biciklu.. Pri svakoj rupi na putu, senka ti se sakriva pod točkove dok ti preuzimaš i to poglavlje u davno izgubljenom životu.

Strast

Nekada voleo sam vetar, 

pevao je za mene opore pesme; 

nekada želeo sam kišu

da sapere grehe iz očiju mojih.

Rukama, molio sam za malo nade..

dok misli moje bejahu rđave i bludne.

Nekada, osećao sam da te imam 

mada te nikada ni upoznao nisam;

nekada, kada se ni dogodilo nije

postelju ispuna si bedrima svojim.

Grešni očima, nekada sam te tražio 

u ljubavi svojoj koja mi podariše decu.

Grešnim rukama, nekada sam opipavao telo njeno

kao da je tvoje.

I još uvek mislim da grešna samo ti si;

i još uvek nazivam te kurvom

a patim što grešna samo moja nisi.

Skupo, skupo

Prvi jutarnji miris najčešće odiše svežinom i nadom u dan koji je pred nama; da će sve ići svojim tokom bez i malo trzavica i tezije.

Uglavnom.

Čuh prvo korake na stepenicama, kako uz vrlo karakterističan šum otresaju jutarnju rosu sa cipela.. ugledah kroz prozorče na vratima poznato lice Radojke M. , i osmeh dobro poznatih  misli u toj omanjoj, rastom ženi.

" Dobro jutro, dobro jutro. Kako si vredna, baš mi drago što te vidim. Ja volim kad' ti radiš, ja tebe najviše volim. Ti si divna. Ostavi mi jedan MOJ hleb, idem do doktorice, pa kad' se vratim ću doći. Znaš, znaš, onaj moj." - gurnuvši mi vlažnu i prljavu ' ceger' torbu u ruke, krenuvši ka vratima nastavi uglavnom uobičajno.

" Imaš li mleka u kesi?!" - pogleda me ispod oka.

"Nema, sutra tek dolazi."- ogovorih uz osmeh.

" A koliko ti je ovo ovde?" - pipajući svako flaširano mleko ponaosob, započela je svoju radost dana. " Aaaa, skupo, skupo..! "

Okrenu se poput preplašene srne i taman kad' dohvati kvaku na vratima, poče ne razgovetno zapitkivanje. Ponekad' se pitam da li bi je razumeli bolje neki Bušmani ili Hindusi iz dalekih krajeva.. gestikulacija uz obaveznu pantomimu, ispoljeni čudni talasi emocija, plima i oseka domaće kuhinje i staračkih pomada.

Uz odlazak iz objekta, redovno namigivanje kao znak zahvalnosti, ostavši otvorena vrata, brzinom leoparda ode niz ulicu.

Nedugo zatim, vidno ogorčena tetka Radojka, donosivši nove mirise u objekat, nastavlja tamo gde je i svakoga dan stala. Kao po ustaljenom redosledu, da li po abecedi, azbuci ili možda preživljavačkom instinktu.. dodirujući svaki proizvod, gnječeći ili milujući, ispušta dobro poznat uzdah i reči " Skupo, skupo..".

" Koliko ti je ova kobasica? "- naslonivši prste na staklo tek oribane vitrine, lagano se spuštajući u čučanj, uperi pogled ka ceni proizvoda. " A koliko bi mene izašlo para taj jedan prut? " - znatiželjno se oblizujući raspitivala omanja starica.

Izmerivši joj traženi proizvod, prekucavši u kompjuteru koji ne tako retko blokira kada vidi tetka Radojku.. rekoh ukupnu cenu, i upitno je pogledah.

" Aaauuuu, skupo, skupo. " - reče omanja starica.

"Šta ti je ovo? Kako se to jede? Ee, samo 100 dinara? Uzeću. " - uzevši u dlan kutijicu milerama iz frižidera poče da je vrti i razmišlja.

" Imam ja pavlaku kući, šta će mi ovo.. a i skupo je. Stvrano, skupo, skupo. "

" Koliko ti je krompir? Daj mi četri krompira. Al' nemoj da su mekani. " - uz stiskanje moje nadlaktice htede izgleda da pokaže kojom jačinom treba da proverim mekoću krompira.

" A, nemoj mi taj.. daj ovaj manji." - sagnuvši se poče sa probiranjem.

" Koliko ste rekli, četiri kile? " - upitah sasvim ozbiljno.

" Šta? Ne, ne, ne.. Nemam ja para, pa to je puno skupo za mene. Ja sam penzionerka, meni je sve skupo. " - žusto se odbrani od ponuđene količine.

" Koliko su ti jaja, sine? "- držeći kesicu sa 5 jaja u visini očiju, čekajući odgovor, računala je koliko joj je novca ostalo.

" Štaaa? 11 dinara?? Pa jel' to poskupelo, juče su bila 10.50 dinara.. E neću sad' namerno. " - ostavi ona jaja na sred radnog stola i jurnu ka kasi, valjda iz revolta  prekinu svoju ustaljanu 'kupovinu'.

Na pultu za kasom na kraju dvadesetominutnog ljubaznog usluživanja, našli su se sledeći proizvodi: hleb, krompir i kila šećera. I ako vrlo dobar ekonomista u svojoj kući, tetka Radojkin buđžet se nekada i istanji te je primorana da se upiše do penzije za neke sitne novce.. tako je bilo i ovoga puta. Počevši razmišljanje šta upisati a šta platiti, rukama vrteći tri prozvoda po pultu.. kao šibicari kada skrivaju onu malenu kuglicu, tetka Radojka progovori:

" Ovo ćeš mi upisati" , zagrlivši kilo šećera i kesu sa četiri krompira, " a ovo ću platiti" - stisnu pod miškom najjeftiniji hleb u prodavnici.

" Ne, ne .. ipak ćeš mi ovo upisati a ovo ćeš platiti" - lapsus ili ne, izvuče mi osmeh na lice.

" Joj sine moj, hajde pogledaj šta mi je ona druga upisala juče, nisam ništa uzimala sem hleba. Aha, aha.. dobro, dobro.. Skupo, skupo. " - pridržavajući se za zamrzivač, laganim korakom, kao da je nešto još htela a zaboravila, ode niz ulicu.. do sutra.

Objektom i dalje odzvanja    "Skupo, skupo ".