Dva sata

” Hoćeš kafu? “- upitah ga.

” Nisam neki ljubitelj, al’ ako ti piješ praviću ti društvo. “- odgovori.

Otpočela je uvertira lagano.

Hm.. čini mi se kao fin mladić, šteta što je zauzet. Ma, neću o tome da mislim.. vidim ga sad’ , provedem dva sata sa njim i svako na svoju stranu. Nisam ja kriva, hemija je kumovala iznenadnoj predvečernjoj kaficu.

Skuvaću ja njemu manje kafe da bi imali više vremena za neke druge stvari, nisam ja dokona žena- večeras u osam počinje nova epizoda moje omiljene serije. Šta?! Ma dosta je dva sata, od pet do osam i nek’ ide.. zimsko je doba, pao je već mrak niko ga nije ni video kad’ je ulazio.

Prvi srk mu, vidim ide lepo- brzo će on popiti kaficu.

” Hoćeš rakijicu, domaća, kruškovača ?! “- upitah ga. A sve u nameri ne bih li ga opustila još malo. Nešto mi je uštogljen, a osmeh mu titra stalno; da nisam čupava, razmazala mi se maskara?

Uh, dobro je počeo je da priča.. neću ispasti lajava klepetuša koja ne ume da obuzda jezik. Iskreno, malo me smara. Šta me briga kako ti je na poslu, nije ni meni bajno pa se ne žalim. Kako glup razlog za svađu sa šefom.. ali, kako dobro izgleda.

Izdržaću.

Popili smo kafu. Sedamnaest i trideset je.

” Gde ideš u teretanu ? “- upitah ga, samo u cilju telesnog zbližavanja. Opipah mu bicepse u prolazu, kroz smeh- razume se.

Znam da je teretana za njega misaona imenica, morala sam da mu podignem ego, sav mi je nešto kulturica- izgleda preterano vaspitan dečko.

Klizi mu ova kruška- treća. Bojim se napiću ga pa šta sam onda uradila. Rumen je u licu, kao pravo seosko dete.. samo što ima metar i devedeset.

Osamnaest časova otkuca na starom zidnom časovniku. Sreća, izvadih onu ptičurinu što obaveštava nagluve pa mi se uglađeni gosti nije prepao.

” Jesi gladan možda ? Imam domaće pita sa krompirom, ostalo je od ručka. ” -upitah ga. Samo da ne pristane na ovu suludu ideju koja mi izlete iz usta ne planirano.

Ipak je pristao. Pojeo je pitu. Osamnaest i trideset.

Ako bude dovoljno brz stižem i seriju da odgledam.. Konačno smo prešli u dnevnu sobu. Zavalio se na krevet. Sipala sam mu još jednu. Pa još jednu.

Od muke sam popila i ja jednu.

Devetnaest časova je.

Boli me glava. Nije mi ni do čega. Sipala sam još jednu sebi. Njemu sam prestala da brojim. Samo da prestane da priča, poljubiću ga pa nek’ vidi šta će dalje- hoće li nastaviti ovaj iscrpljujući monolog ili će uraditi ono zbog čega je navratio?!

A sladak je, sav se upetljao u priču o dokazivanju poštenja i časti- sigurno ima i Crnogorske krvi.

Poljubio me je. Ne ljubi se loše a opet ne mogu reći ni da valja.

Titravi osmeh mu ne silazi sa lica- malo je čudan.. ali, sladak je. 

Ugasio je svetlo.

Sat otkuca dvadeset časova. Uh, serija mi je sigurno već počela.  Konačno se upustio u avanturu.. Šapnuo mi je nešto na uho, nisam ga razumela- raznežila sam se.

Stade, uspravi se i pogleda me pravo u oči- presekla sam se.

“Zaljubio sam se u tebe. “- ponovi nežno.

Počela sam da se smejem.

Upalio je svetlo.

Reče mi : ” Izvini, popio sam puno, ne znam šta govorim. ”

Obukao je jaknu. Ispratih ga do vrata.

” Sutra u pet, bićeš kući ? “- upita očima punim neke čudne topline.

Odmahnu glavom u nepoznatom pravcu i slegnuh ramenima. Prošaputah za sebe ” Videćemo. ”