Senka

Osetiš, odjednom, sve je mračno oko tebe i nikoga na vidiku nema. Pusta ulica, svež vazduh i tek poneki slučajni jež, žureći prelazi na preku stranu ceste. Pogledavši iza sebe ugledaš jedinu osobu koja te nikada neće napustiti, jedina ona deli sa tobom sve strahove i strepnje, jedina ona ume da održi korak sa tobom i jedina ona; i ako ponekad’ željna pokazivanja, ume da nestane kada misli da je suvišna.

Senka.

Dok okrećeš, umornim tabanima, teške i izlizane pedale na biciklu; svaki krug u tebi izaziva nalet emocija. Otvarajući strahove koje si potiskivao, izazvane životom, znaš da je za tebe svaki pređeni metar  poput milje dug.

I dok se senka bori za svoje mesto pokraj tebe, osećaš kapljice na obrazima kako lagano klize. Sa njima počinje da klizi još jedna runda u tvom promašenom životu. Oživele lutke sa fotografija mašu plastičnim ručicama i pokazuju koliko bi one bile sretne da tvoj život nije doživeo sunovrat i da su i one poslužile svrsi kao što si i ti nekada. Ali, ta svrha je već odavno završena, ležeći u nekom dubokom sećanju tvojih roditelja, čekajući da još jednom bude probuđena na samrtnoj postelji.

I dok se krug lagano vrti, stisak u grudima drži te budnim i svesnim da je možda život mogao biti drugačiji. Ne želeći pomisao o lepšem već samo o normalnom životu, preispituješ sebe koliko se NEnormalnih stvari desilo samo tebi. I čini ti se da su mala leđa koja imaš i da si se zato odlučio za senku, dodelivši joj da ti nosi sreću dok ti neumorno i čitav svoj život nosiš samo patnju i tugu, držeći ih čvrsto kao jedino pruženo u životu. A krug se i dalje vrti.

U igri senke i tebe samoga osećaš se pobednikom. Meriš njeno vreme za svoje trenutke sreće a opet, znaš da je sat oduvek išao samo unatrag.

Brzi treptaj tužnog oka, večeras ti pruža priču u slikama. Vreme i datum ispisani u desnom uglu, prazna kolevka, igračke u roze boji, starica na podu i mnoštvo fotografija.. a sve obavijeno paučinom i prašinom. Jedino se senka sakrila. Da l’ pod slojevima prašine ili staričine tuge, ne vidiš jasno.

Delić sekude i već sledeći krug okrećeš. Ovoga puta te senka pretiče na kratko, neko ti nailazi u susret zasipajući te reflektorima, svirajući gromoglasno, pokazuje ti svoju senku koja juriša ispred njega.. Shvativši da se tvoja opet povukla, proklinješ je i teraš da ti vrati pruženu sreću. Al’ ona tvrdoglavo uzmiče pred tvojom patnjom i tugom, skrivajući se pod točkove bicikla i samo ponekad’ začuješ dubok uzdah olakšanja što si je ostavio na se skriva.

I dok shvataš suštinu, pedališ život kao na biciklu.. Pri svakoj rupi na putu, senka ti se sakriva pod točkove dok ti preuzimaš i to poglavlje u davno izgubljenom životu.