Inat

“ Iskoristio si poslednju priliku da se vratiš natrag.“ – reči su se skotrljale niz suvo grlo omanjeg carinskog službenika.

Pogled u sve one ljude koji su već prešli imaginarnu liniji nekada i moje države, blaga jeza, nateran osmeh i bes; delili su sa mnom usamljene trenutke na prepunoj carini nečijih tuđih kofera, nečije tuđe dece i nečije tuđe istinske sreće.

Uzevši i poslednji deo mene, carinik kao da nije bio svestan šta je upravo učinio; podiže široki dlan i njime me potapša po leđima uz šaljivi ton, sa lakoćom reče:

“ I bolje ti je bez nje.“

U rukama mi je stajao pasoš. Otvorivši ga ugledah lice koje sam do sinoć tešio da će sve proći kada se vratimo kući. Preko njega razmrljana crvena boja sveže udarenog pečata sa stranice pored. Pečat je govorio više nego što je želeo. Svojim jasnim konturama, crvenim notama i mirisom na razblaženi alkohol; vraćao je sećanja na bezbrižno detinjstvo, prve školske ljubavi i svađe, tinejdžersko ludovanje, more, fakultetsku diplomu i studentske dane. Sklonivši se od radoznalih pogleda mnogobrojnih turista, naslonio sam se na bočni zid carinskog magacina i sklopio oči po prvi put u proteklih nekoliko godina ne razmišljajući ni o čemu.

Spustivši kofer sa, i onako ne bitnim sadržajem, seo sam tako da mi glava dodiruje kolena a tabani sakriveni takozvanim patikama skupljeni jedan uz drugi osetiše prohladan dan koji bejaše tek na početku. Rukama sa grlio noge i žmurivši pokušavao da izbacim reči carinika iz glave.

“ I bolje ti je bez nje. “

Ne znam koliko je vremena prošlo, ali znam da me je sunce grejalo. Nisam želeo da otvorim oči, nisam želeo da pustim noge, nisam želeo da ustanem, nisam želeo da odem.. a nisam imao ni kuda. Bio sam tako daleko od zemlje u kojoj sam nekada imao sve, a ipak tako blizu da sam mogao videti u daljini vrhove poznatih planina i osetiti miris šuma koje su se pružale obroncima, tako blizu.. da kada bih se uspravio i raširio pluća, borove šume podelile bi kiseonik sa mnom. I samo kada bih opet otvorio oči i pustio umorne tabane da me nose, znam, gotovo sam siguran da bih se vratio kući.

Iscrpljen od stezanja sopstvenih nogu, gladi za domovinom i željom za nekadašnjim životom, telo mi se opružilo, naslonivši glavu na jedinog životnog saputnika- kofer.

U blizini su se smenjivali glasovi nekih nepoznatih ljudi, manje poznatih jezika i još manje znanih kultura i običaja. Jedan za drugim, glas po glas, korak za korakom, smeh za suzom, poneka pesma.. svi su oni izlazili i ulazili u moju rođenu državu, koja me se tako olako odrekla, bacivši mi pod noge veliko ništa. Dugačak jednoličan zvuk neke uznemirujuće pištaljke trže me iz stanja u kome sam se našao, i zbunjenih misli otvorih oči mehanički. Pred njima su stajale neke dobre, tople, kožne i duboke cipele.

“ Ered férfi!! “ – vikao je na mene čovek u maskirnoj uniformi

Nastaviće se…   

Turobna sreća

Imali smo sve ono što smo oduvek želeli, ti mene a ja samo tebe.

Želeli smo samo jednom da dodirnemo visoke skute neba,

želeli smo samo jednom da dohvatimo sebe.

Gledali smo, ne daleko ispred drugih.

Gledali smo, očiju setnih, usana vrelih;

gledali smo a da to nismo smeli.

Tražili smo od života dosta,

ti delić sreće a ja ljubavi deo.

Tražili smo, a šta nam osta’

komadić opsene i uzdah ceo.

Grabili smo, koracima krupnim ka napred;

grabili, spoticali se i vapili za još prljavih muka..

Oslanjali se na vrata koja ne postoje

i čudom balansirali puzajući između zemlje i neba.

Grizli smo najveća parčad koja su nam se sama dala,

a sklanjali se od sitnih mrvica zadovoljstva i turobne sreće.

Grizli smo.. grabili, tražili, gledali, želeli, ali nikada nismo imali

Ti mene a ja samo tebe.

Nedaleko odavde

Nedaleko odavde.. osećam.. znam.. misli ti gore.

Nedaleko odavde.. čujem.. osluškujem.. čežnja osmeh para.

Nedaleko odavde.. boli.. osećam tvoju ljubav, miris još me mami..

Nedaleko odavde.. nadam se i znam ostaćemo zauvek sami.

Nedaleko odavde.. vatra polako tinja.. osećam dim blizine.. ustrepteo i vreo.. srce mi gori.

Nedaleko odavde.. zamišljam ti lik dok spavaš.. osmeh titra ti niz lice..pitam se da li me sanjaš..

Nedaleko odavde.. izgužvan si i nežan.. detetu si ravan.. duša ti je čista..

Nedaleko odavde.. postelja ti je prazna, zid ti je beo.. u ruci stežeš nešto..

Nedaleko odavde.. prste pružaš k' meni.. osećam da su blizu..

Nedaleko odavde.. brojiš noću sate.. osećam da i dan ti je težak kada mene nema..

Nedaleko odavde.. znam da me stalno zoveš.. vetar govori mi ime..

Nedaleko odavde.. kiša  donosi mi tvoje suze, slane kao more u kom' kupao si me i ove noći..

Nedaleko odavde.. umotaćeš me kaputom strasti i pokloniti mi buket ljubavi..

Nedaleko odavde.. zatvoriću oči, slušati srce kako mirno plače.. osmehnućuti se i poželeti te još jače.

Imamo problem

“Veliko sniženje. Otvara se novi objekat u strogom centru sela. Kupiš jedan dobiješ tri problema “.

 Čitam, čini mi se primamljivo. Ući ću da vidim štaima, možda imaju nešto što još nisam videla, imala, iskusila, osetila,koristila ili pak probala. Možda zaista ima povoljnih problema.

Na samom ulazu u renomirani objekat stoje dva čoveka u blještavimuniformama-čini mi se primamljivo. Pozdravljam ih i krećem odlučnim korakomunutra. Jedan od uniformisanih lica mi podmetne nogu ali ja se ne sapletoh..vešto sam izbegla, čini mi se broj 46. Okrenuh se, sa osmehom ga pogledah iuđoh unutra. Verujem da je ovo bila priprema za ulaz u veliko sniženje problema.

Rafovi sa leve strane imaju natpis ” Mali problemi, brigice i trice “.Počeću odatle, možda mi se nešto svidi. Prilazim, gledam prvo u žute nalepnicesa istaknutim sniženjima- hm.. ništa zanimljivo na sniženju; moraću da izdvojimpunu sumu za neki problem.

Da li da nastavim pretragu po azbuci, abecedi, veličini, mirisu, boji iliobliku problema?!

Eliminisaći oblik, nisam perfekcionista.

Počeću od mirisa.

Sitni problemi mirišu primamljivo- ako me nos ne vara to su sigurno ljubavnijadi raznih raspuštenica, udovica i matorih udavača. Da vidimo šta minedostaje?!

Problem broj 1- Kako naći zgodnog, poželjnog, dobro situiranog raspuštenka?!

Uh, pa to je bar lako.. Ovakvi primerci se vrlo često sreću baš u samomkomšiluku, često su jako upadljivih dezena, opojnih mirisa i redovno masnekose; da li od prekomernog korišćenja različitih preparata ili pak odnedostatka ženske kontrole. A čula sam i različita šuškanja po selu da je jednagrupacija dotičnih primeraka gotovo redovna , u vreme ručka ispred rafova saproizvodima gotove hrane. Znači problem kao problem rešiv i već viđen. Hvalalepo, idem dalje.

Problem broj 2- Posle koliko vremena se odvažiti za potragom novogljubavnika?

Opšte je poznato (u selu) da se ne valja ” skakati ” sa ljubavnika naljubavnika, i da ćeš samo tako navući gnev svojih starijih sugrađanki. Pa, kakopropustiti?!  Zanimljivo, ovaj problem još nisam probala, uzeću ga.

Problem broj 3- Kako reagovati na ljubavne izlive novog ljubavnika?

I ovo je već viđeno. I suviše lak problem za odrasle; izgleda da jekategorija ” Mali problemi, brigice i trice ” rezervisan za mlađu populaciju.

Prelazim na rafove sa desne strane. Kategorija ” Problemi i brige za odrasle” , možda ću ovde naći nešto.

Opet počinjem pretragu od sniženih cena, čini mi se iskopaću ovaj putnešto.  Problem koji mi je prvi zapao za oko  “Kako sprečiti ćelavost? “- Super, ovo nikada nisam imala, još je i na popustu, uzimam.

Dok sam stavljala drugi problem u korpu obratih pažnju da pored uzetogproblema broj 2 iz rafa za “Male probleme, brigice i trice ” stoji još tri menine poznata problema. Vidi stvarno, nisu slagali na reklami- kupiš jedan dobiještri. Obradovaće mi se i majka.

Šetajući dalje kroz rafove sa problemima za odrasle ugledah problembroj  18- Koliko đžeparca dati deci u pubertetu ?! Šta da radim?! Uzelabih ali nemam još uvek decu. Ma, uzeću.. doći će i deca jednog dana, moram bitispremna.

Prelazim na rafove sa problemima o pokućstvu. Čini mi se, primamljivo.

Problem broj 25- Kako otključati vrata tuđeg stana?! Uzimam, nisam stambenoobezbeđena.

Problem broj 32- Kako da izbegnete pijanog komšiju koji vas vuče u auto uželji da pomogne prilikom prevoza na željenu destinaciju ?! Iskusila, ali.. dajda vidim da li sam još uvek u formi. Uzimam.

Problem broj 48- Kako i kome pozajmiti novac ?! Uzimam, nikad’ nisam imaladovoljno novca da pozajmljujem, ovo mi je idealna prilika da iskusimproblematiku i ovog tipa.

Zanelo me šetanje kroz renomirani objekat pa ne primetih neobičnu gužvuispred rafa o problemima Ekonomije. Šta li tamo ima? Sačekaću  da se maloraziđe gužva pa ću uzeti i ja, sigurno je  neki dobar problem, još ako jena sniženju.. uh.

Problem broj 59- Kako pocrneti u zimu?! Uzimam.

Problem broj 75- Kako zadržati posao ?! Uzimam.

Problem broj 80- Kako obući garderobu tri broja veću?! Uzimam.

Problem broj 100- Uzimam, uzimam, uzimam…

Kad’ sam stigla na kasu kasirka mi ljubazno okrenu leđa, promrmlja nešto iode. Shvatih po gunđanju u redu- pauza. Uh, kako da ostavim sve i izađem kad’je ovako veliki izbor problema a uz to i jeftino je. Dobro, priznajem- nijetoliko jeftino ali dobijem đžabe tri problema za jedan kupljeni. Odlučno čekamda se kasirka vrati.

Bakica iza mene poče da me gura- izglada da joj je dosadno. Prihvatih igru,zgazih- tobože slučajno, bakicinu elegantnu cipelu od jelenske kože i bakicaiste sekunde  prekornog pogleda poče sa psovkama. U tom’ dođe igospođa kasirka.

Poče kucati, lupati po kasi, a iz nje se samo čuje- još, još, još…Ujednačeni ritam cena izabranih problema.

Platih punu cenu svih odabranih i počašćenih problema; spakovah u dve kese iuputih se pešice u pravcu kuće. Na vratima toplog doma, majka me dočekaraširenih ruku i reče : 

” Imamo problem. “

Ljubavna toplina

Videh u tvojim očima neku toplinu, tek onoga dana kada smo popili prvu tursku kafu zajedno za istim stolom u kafiću pored kojeg sam često prolazila. 

Kafa je bila srednje crna, ne baš ni Turska a ne baš ni ona modernog doba.. Najviše je podsećala na čaj, samo da je imala kekić pored šoljice i krišku limuna. Bar je bila vruća, to ne mogu da im uzmem za zlo.

Toplina tvojih očiju lagano se proširivala na obraze koji su rumenili sve jače, kao kada se zaigraš omiljenog sporta na ulici; dajući poseban pečat biserno belim zubima koje sam prve zavolela.

Ubrzo popijena, ne baš Turska kafa zamenjena je zelenom flašom od (čini mi se) pola litre dražesne tečnosti. Uši počinji da odaju posebnu toplinu i sve ukazuje na to da ti je neizmerno prijatan razgovor o mojim propalim ambicijama i težnji ka lepom. Bila sam ubeđena da sam te zainteresovala za svoj život i da od dijaloga koji smo vodili, stvaram pozitivnu energiju, toplotu i širim radost i sreću ka tebi.

Oblačeći duks i zakopčavajući ga do grla, ustala sam sa neugodne karirane stolice/ okovane hladnoćom metala; i tek tada primećujem slučajnim pogledom da vratni mišići tvoje ljudskosti dobijaju odsjaj sunčevih zraka. Znoj je lagano kapao sa krajeva kose iza zajapurenih ušiju i slivao se ka toploti tvog suncem okupanog vrata.

Zamislih se na trenutak.

Vrućina ili uzbuđenje?! A toliko prijatnih i pametnih rečenica je izašlo iz njegovih usta, šteta bi bila da ima problema sa termoregulacijom. Možda se samo brzo pregrejava..

Posle dvočasovnog sedenja i dijaloga koji bejaše ispunjen toplinom i propraćen znatiželjnim očima, naćuljenim ušima; noge krenuše put rastanka, ruke put pozdravljanja i usne put obraza. U tenutku kada se moja ruka našla u tvojim rukama, prođe me jeza, moje usne na tvom obrazu dođe toplina, a oči kad’ se sretoše pomislih da si na ivici da zaplačeš.

Budi me jutarnje sunce a moje oči jedva gledaju. Glavu mi pritiska neka imaginarna naprava i osećam da je jako toplo u mojoj sobi. Prisetih se jučerašnjeg dana i sa gorkim i promuklim grlom progovorih na glas samoj sebi:

„On je imao temperaturu!“

Do pola puna a ipak providna do samoga dna

Skotrljala si se preko kariranog kafanskog stola tik uz moje desno stopalo, i pukla silinom koja skrenuše poglede malobrojnih znatiželjnih gostiju baštenskog dela „Tužnih uspomena“.

Slegnuh ramenima i usnama napravih blagi osmeh sažaljenja zbog trapavosti koju učinih namerno. Konobar je doneo drugu čašu do pola punu a ipak providnu do samoga dna, na kome igraše trunci proceđene kruške.

Zagledah se u okno čaše milujući joj prozirnu dušu očima i u dva pokreta ruke izručih sadržaj u svoja sećanja.  Skliznula je i prva suza kradom dok se druga čaša kotrljala niz drveni stočić u uglu kafanske bašte.

Stolica do mene, izvučena do pola, cedila je kapi sećanja uz sitne iskre srče koje odskočiše sa betonskog poda.

Možda sam čekala, ali.. ne sećam se ničega.

Jesenji vetar lagano počinje da zavija rečima usamljenosti i kao da, u ovom trenutku očekuje još jednu čašu koju bi poterao poput lišća niz ulicu.

Klimnuh glavom u znak odobravanja, konobar donese i treću čašu spustivši je tako da kažiprst moje ruke dodirnuše suzu koja poteče niz glatko telo zapečaćene sudbine. Uhvativši je nežno otpih gutljaj i otvorivši prste šake, osetih kapljice na licu, toplinu u stomaku i umilan zvuk jakog praska..

Pogled mi osta zakovan za konobara, koji u neverici shvati da je vreme za sledeću.

I sledeća čaša bejaše za sećanja, za sva uzaludna čekanja, za prasak u ušima i odsjaj u praznim očima..

I tako redom, dok god mi providna tečnost ne pomuti um i ublaži bol, natera me da odustanem od potrage za zvukom koji ostavio si za sobom dok je duvao jesenji vetar raznoseći staklice na sve strane, razlivajući krv po trotoaru i noseći miris smrti uz svaki korak koji napravih posle tebe.

Čizme

Krenula neka ne najavljena i iznenadna kiša, kao oni letnji pljuskovi samo u mnogo češćim intervalima.. sipa po umornim licima, lepi šiške po čelu i prljavu odeću za znojava tela. Ne baš laganim kapima, vuče na pola smočene pantalone i skupljajući (čini mi se) svu gordost radničke klase natapa već probušene i uveliko dotrajale, letnje lagane i veoma blatnjave, na roze pertle nekada zvane- patike. 

Jedva podignuta noga koračala je ispred druge, dok se druga nemo saplitala o blatnjavu prvu i uvek za pola koraka ostavljala trag birajući mesto kuda korača. Završivši na jedinom parčetu betona, cupkajući u mesti stopala otpočeše igru skidanja suvišnog tereta i uz zvuke škripanja nožnih, mokrih i blatnjavih prstiju krenuše putem novog dana. 

Čizme. 

Zelene, crne, braonkasto šućmuraste, one na pertlanje od pola, na pertlanje do pola.. plitke, duboke, polu duboke, sa jezikom koji žulja i jezikom koji viri; sa šarom od 2,5 cm, i šarom na oko po malo neravnomerno urađenom.. razgažene u paru, razglavljeni levi ne-Par, šire u zglobu i neke uske ukalupljene. 

Čizme. 

Radne ili gumene, tvrde ili mekane.. lagane i suviše retka pojava. Crne, gumene, polu duboke, sa motivima usplamtele Kineske ljubavi sa neodoljivim mirisom koji teraše ostalu radničku klasu na metar od sebe; ne promočive i za čas znojave iznutra, izrazito žuljevite, prilično potesne i već sutradan ostavljenje na policama špajiza sa sve blatnjavim šarama i krvavim petama. 

Čizme. 

Zelene, nove, radničke, gumene, nikako lagane, pomalo prevelike, sa šarom dubljom od same širine zgloba.. odisale su mirisom startera i prekrupe iz obližnje Poljoprivredne prodavnice. Hladne i spolja i iznutra, grejane vunenim i termo čarapama.. dnevnim novinama, isečenim tepisima/ etisonima i raznim kartonima. Prihvatajući blato i močvarni odsjaj, glazuru dobiše vrlo brzo. 

Talasi druge iznenadne kiše sipane Božijim kantama u izrazito malim intervalima vremena, insistiraše na popuštanju čizminih (skupo plaćenih) lepljenih šavova, obogaćenih novim glazurnim močvarnim blatom. Rezultat očigledan, ne srazmerne rupe i petini proredi propuštaše Božijih ruku delo. 

Čizme. 

Crne, nikako jeftine, sa nalepnicom automobilskih guma.. uske u struku, široke pri ivicama a isuviše ošte i drske na pogled. Dužina ne srazmerna potrebama nožnih prstiju, komfor i suviše prisutan.. prilikom koračanja otisak krajnje jedinstven i nadasve drugačiji, količina prikupljenog  tereta pri svakom koraku merena centimetrima visine odaje utisak veće nadmorske visine. 

Čizme. 

Dotrajale i stare, nove i poderane, nove i na pola odlepljene, nove ali stare.. krupnim koracima ka tavanu ili špajizu, ostaviće traga na umornim stopalima još jedne nove generacije radničke klase. 

Jutro u izgužvanoj postelji

Ima onih dana kada nije potrebno ustajati iz kreveta. Danas je, i te kako bio baš taj dan. 

Zazvoni alarm umilnim tonom, skočih poput pume iz kreveta i nagazih bosom nogom na šnalu koja mi se nekako izmigoljila iz umornih ruku prilikom sinoćnog rituala pripreme za spavanje. Osetih blago peckanje i tup bol. Ne marim, bez kofeina ne razlučujem pravilno koju vrstu emocija bih trebala upotrebiti u datoj situaciji. 

Upalih svetlo u toaletu i prilikom povlačenja desne ruke u neutralan položaj, zakačih laktom cipelarnik koji se sakrio svega nekoliko dodira niže. Bejah na ivici da pustim suzu. 

Za tenutak pomislih da je bolja ideja staviti kofeinsko čudo na moć i snagu plinske boce, i uputih se teturajući k’ kuhinjskom odeljku. 

Klik. 

I bi svetlo. 

Odvrnuh plinsku strahotu do kraja, odredih koja doza je dovoljna za razbuđivanje i protegnuta na vrhove prstiju dohvatih upaljač kojim skratih vreme između stanja bez i sa kofeinom. 

Sledeća stanica umivaonik i čari toaletnih mirisa ranom zorom. Pljusnuvši sebi u lice tri ledena umivaonička talasa napokon progledaše oči i usne razvučene u osmeh otkriše noćne zube željne osveženja. Dok je osmeh bivao blistaviji, prednji pramenovi kose bili su ulepljeniji i dobijali su na svetlijem tonu, ostavljajući mio miris kamilice i nečeg što pecka u ustima. 

Isčešljavajući umršene i posvetlele prednje pramenove kose, ogromna četka na polovini životnog veka iskoči iz mojih ruku i skotrlja se niz glatku padinu do prve barice. S’ jutarnjom mukom i blistavim osmehom, navukoh gumenu rukavicu na levu šaku i izvadih, sada već uginulo biće za rasčešljavanje čupavih frizura. Za trenutak sa žaljenjem bacih dotrajalo biće u kantu za otpatke.

Čupavo je u modi. 

Vratih se prekasno do plinskog čuda, shvativši da je predviđena voda za kofeinsku dozu ukuvala, i da ću morati sve iznova. Pogledah na sat, vreme je da se oblačim.. kofein će pasti tek za 10 sati, izdržaću toliko. 

Potkošulja izostaje, majica kratkih rukava naopako obučena, duks izgužvan a radne pantalone blatnjavo vise na čiviluku i smeju mi se. Dvoje čarapa u različitim bojama i gumene čizme da prikriju nedostatak vremena. 

Autobus kreće, jutro se još uvek ne javlja.. Pokraj mene seda neki čudan mladić i počinje uspavljujuću priču o svom putu na more. Ih, kad’ sam ja bila na moru.. 

Zaspah, čini mi se na trenutak samo. Obronci Fruške Gore se iznenada pojaviše i shvatih da sam lupnula glavom o prozorsko okno autobusa što me i natera da shvatim, stigli smo. 

Miriše na kišu. 

Još uvek je jutro a moja iscrpljena malenkost se vraća natrag sa posla pokisla kao jesenja paprika spremna da je gomila razjarenih domaćica samo utrpa u rasklimani boks od autobusa. 

Jutro koje je ipak nakon svega završilo u izgužvanoj postelji, željno tragova neke dobre priče. 

Zakasnela ljubav

Uhvati te sreća na momenat i tada vreme, kao da stoji. 

Vidiš sva ona lica ukočenih obraza i praznih očiju koje te posmatraju, i zapitaš se, tek posle „Da li je vredelo“? Zapitaš se, ali tiho u tami da niko ne posumnja u tvoj izbor, čega si se do sada odrekao i šta je sve to prostrujalo pored tebe dok si ti, sebično uživao u momentu sreće. 

Zapitaš se, ali odgovor ti potiskuju emocije koje bukte poput vatre dajući predimenzioniranu sliku stvarnosti i tada svaka reč zaboli poput opekotine i šamara istovremeno. I tada uhvatiš sebe kako liješ reku suza i smejući se, istovremeno govoriš besmislene rečenice tražeći opravdanje za utrošeni momenat; a u stvari ono što iz tebe izlazi je reakcija zakasnele ljubavi. 

Osmehuješ se na svaku glupost koju bi video, pričaš koještarije sa osobama koje ne poznaješ, bežiš od iskrenih a kružiš oko licemernih i rečima slabo potkovanih ljudi; a sve zarad još jednog momenta sreće koji si tako olako bacio pod noge  zakasneloj ljubavi. 

Kucajući na svaki prozor samoće, otvarajući vrata bola i patnje; tražiš kutak u kome si nepravedno odgurnuo jednu zakasnelu ljubav i moleći se onome u koga nikada nismo verovali, ljubiš obrise koji ostaše  i želiš samo jedno- da se vreme vrati. 

Voda

Subota je ujutru, pola osam.

Otvorila sam oči i osetila radost, sreću, talas dobro poznate energije- raspoloženje na nivou. Skočih iz tople postelje, jurnuh do džezve da pristavim kafu za razbuđivanje, kad’ ne lezi vraže. Nema vode!

Opet nema Vode!

Protrljah krmeljave oči, okrenuh se oko svoje ose i počeh razmišljati ubrzano. “Voda, voda, voda- gde sam sakrila flašu za crne dane?! Voda, voda, voda- znam da je bilo malo u čaši od sinoć. ”

Znam, trebalo bi biti vode u frižideru. Otvaram veliki, beli sef dragocenih namirnica i počinjem da čeprkam, tražim, njuškam, virim i podvirujem.. Kad’ , u jednom trenutku, iskoči ispred mojih očiju flaša sa mlekom. Hm.. a da napravim belu kafu?!

Ugrejah mleko, taman da mogu s’ nogu da srknem- zamutih dve kašičice kafe, zažmurih i s’ neodoljivom mukom popih gutljaj. Nije loše.

Umivanje i pranje zuba. E to će biti muka. Dok pogledam šta ću danas obući možda i dođe koja kap vode, nije valjda već počeo da se puni bazen- pa nije ni kraj maja. Zadržah se u ormaru pola sata, bitni su detalji. Cipele- deset minuta, nakit- još deset; pa šta, nisam dugo- taman je došla voda- pomislih.

Potrčah do prve slavine.. grgmnkmm.. kmmkrrrrmmk.. Ništa, ni kapi.

Ljutiti pogled po kupatilu uoči vodokotlić. Makar čašu vode da ugrabim. Nakupih i dve.

Zube oprah, oči umih, lice sinulo od radosti. E, sad’ mogu da krenem.

Zavrnuh dobro sve slavine po kući, isključih bojler za svaki slučaj i sa pozitivnim mislima se uputih putem obaveza. Sretoh komšinicu dve zgrade niže- žali se, izgleda nema vode. Nasmeših se samo i odmanuh rukom. Dok se vratim u skromni dom te brige će nestati uveliko- rešiće se same.

Uh.. gužva u pošti, izgleda ću morati dugo da čekam. Neka, setih se, nema vode.. Trebaće im vremena da oprave kvar, taman dok se ne vratim kući- do ručka.

Gužva ovde, gužva onde.. komšija, rođak, poznanik, prijatelj.. žamor, buka; neopisive rečenice pune psovki  u vazduhu- svako, izgleda hvata one koje su mu bliže uhu. A ja?! Samo čujem-voda, voda.. Ma sigurno sam umislila.

Umornim korakom vratih se u skromni dom. Ne izuh cipele već pravo pojurih na prvu slavinu. Lepo i vaspitano pružih joj ruku i prošaputah “Molim te, daj vodu! ” Grmgmrrrss.. odgovori mi kratko, i nakašlja se.

Ručak- sendvič i jogurt.

Bezbroj puta okrenuh lokalni telefon u nadi da će biti nekoga na drugoj strani žice. Čini mi se, dugmad na telefonu su već izbledela od preteranog pritiskanja. Otićiću do komšije, možda on zna o čemu je reč.

“Teorija zavere! “- bile su njegove kratke reči.

Večera- sendvič i jogurt.

Ako legnem ranije pre ću je dočekati, sigurno će opraviti kvar do zore. Pa ipak, možda se zaista desio veliki kušlus. Treba ih razumeti.

Nedelja.. jutro.

Prespavah dugu i bolni noć, punu košmara. Pila sam vodu ali se žeđ nije gasila, prala sam zube ali se oni nisu mogli oprati, umivala sam se- ali lice se nije umilo; plakala sam  i to me je probudilo. Košmar! Jedva otvorih oči- valjda mi se suze osušile i ostaviše traga da me podsete na sinoćni san.

Voda! Pomislih.

Pomilovala sam nežno slavinu, kao kad’ majka miluje  dete svoje, i potom otpočeh da psujem u ritmu grguljanja  iste.

Celo selo se uzjogunilo. Žamor na sve strane, niko nema vode- nedelja. Sramota me bila da izađem na ulicu, nemam više vode u vodokotliću- ne mogu se ni umiti. Gledam lokalne vesti. Tuče, krađe, nasilje- čini mi se izbiće građanski rat. Transparente i parole nose vidno uzrujani seljani. Na skoro svakoj piše, ne čitkim rukopisom “… voda… ” .Ugasih televizor i reših da se u uglu sobe pomolim za spasenje Gospodnje. Ako nam on ne da vode neće niko.. skapaćemo danas.. u nedelju.

Od iscrpljenosti sam  zaspala.

Sutradan me probudi zvono na vratima. Trgoh se iz molitvenog ćoška, rasčupana, krmeljiva, izgužvana i poluprljava otrčah do vrata. Tamnoputi mladić, belog osmeha, sa nekom hartijom u ruci pogleda me pravo u oči i odlučno reče :

” Račun za vodu! “

Pokvarila sam se

Emocije- čudan splet okolosti za koje nisam ni znala da postoje.

Povremeni stisak u grudima, osećaj sopstvene težine u grlu; roptaj u snovima i zebnja u očima drugih ljudi poslaše me k’ stručnom medicinskom licu na pregled.

Posle višeminutne prepirke na šalteru seoskog Doma Zdravlja uspela sam da predam zdravstvenu knjižicu. Za taj uspeh počašćena sam oštrim rečima prekorne  srednjevečno vatreno crvene medicinske sestre.

Udobno se smestih u čekaonicu, tik uz bakicu sa nezainteresovanim izrazom lica. Spuštajući se u sedeći položaj pažnju mi privukoše mnogobrojni dokoličari koji su stajali na sami dohvat doktorkine brave. Osećam, biće žestoko. Uključih muziku na telefonu i ugurah u uho samo jednu slušalicu.. možda me bakica priupita nešto. Pre nego sam osetila ritam, osetih lakat na mojoj bočnoj strani- bakica me pošteno nabode i uz upitni izraz na licu zapita:

“Šta slušaš?”

Odjednom me obuze strah.

Šta ako zatraži drugu slušalicu?! Osmehnuh joj se i odglumih da je ne čujem.

Nije pomoglo.

U istom momentu osetih njene smrežurane, suve i oštre ruke na mojim dlanovima. Pogledi nam se sretoše i ona uz preveliki uzdah prodrma moje, u trenutku, oznojene šake.

“Pitala sam te, dete šta slušaš?! Jesi li udata? Čija si ti?! Šta ti je, šta te boli pa si došla doktoru?!”

I počelo je.

Uspela sam za trenutak da uhvatim vazduh čuvajući ga za rezervu, znajući da nailazi neugodan talas ne baš poznatih mirisa  iz bakicinih usta koja su uveliko razvučena u obliku monologa.

Nastade žamor kod vrata doktorke i čuh najgrlatijeg visokog dokoličara kako opsova sirotog dedicu sa štapom. Utom izlete pacijent iz ordinacije i izgovori spasonosno prezime bakice sa započetim monologom.  Naizgled dobrodržeća bakica  se odjednom presavi u obliku kifle i uz teške uzdisaje odgega do ordinacije.

Zadrža se izvesno vreme a ja iskoristih priliku da uhvatim svežeg vazduha ispred Doma Zdravlja. Prevarih se. Umesto svežeg vazduha uhvati me komšinica pod ruku i odvuče me u stranu, pomislih upitaće me nešto važno. Započela je priču o sumnjivom moralu njene mlađe kćerke, moje vršnakinje. Suze su se kotrljale niz njeno umorno lice a u mojim mislima igraše tišina i povetarac. Svim silama upregnuh osećanja, al’ ne desi se apsolutno ništa. Opet ću morati da odglumim saosećajnost, zabrinutost, razumevanje i pokazati dobru volju za podelom boli/patnje i naravno pomoći, koliko god da je to u mojoj skromnoj moći. Kao zahvalnost dobih slinave poljupce u oba obraza i hladan dodir zabrinute majke.

Setih se zašto sam došla i povratih se u čekaonicu. Usput se sudarih sa bakicom koja mi pričaše neiscrpnu životnu priču, i ona mi pokaza gomilu ispisanih recepata za lekove kao svoj trijumf dana.

Sad’ već mrzovoljno počeh da šetam sa jednog kraja čekaonice na drugi.. Osećala sam svaki par prisutnih očiju na svojim jakim plećima- nije me bilo briga.

Zaustavih se pored dokoličara i oslušnuh temu njihove žustre rasprave. Pacijent u ordinaciji se zadržao duže od prosečnih 15 minuta i graja se ubrzo digla u vazduh.. izgleda su otvorili kladionicu tipujući na produženu minutažu; a ulozi su se kotirali shodno zdravstvenim knjižicama. Naravno, prvopredane knjižice su imale nejveću cenu, a njihovi vlasnici- ubledeli od dugog čekanja konačno su imali čime da se ponose. Njihov trud je u trenutku imao smisla.

U jednom malom uglu, u blizini toaleta koji je nesebično širio svoje mirise stajaše mirno dve osobe srednjih godina. Prva od prisutnih nosila je neuredno, zapuštenu bradu- čini mi se ne dužu od dva dana, i dugački vojni mantil sa još uvek prepoznatljivim grbom bivše nam države. Gledao je negde u daljinu, reklo bi se po pogledu da je zalutao i da samo traži izlaz iz ustanove. Odmah do njega- žena, uredno počešljana kosa svezana u rep, naočari velikih okvira  i možda još veće dijoptrije; u sve tamnim tonalitetima gardarobe, postiđeno je obarala pogled pred svim znatiželjnim očima.

Pomislih u tom trenutku, 90-te su još uvek među nama. Ali, ni tad’ ne osetih ništa.

Duboko uzdahnuh uzvrativši obaranje pogleda i odšetah dalje.

Gledajući sve prisutne ljude u čekaonici razmišljah samo o jednom-Šta li ih muči? Da li među njima postoji iko sa mojim simptomima?!

Vreme je sporo prolazilo a pacijenti su se menjali kao na pokretnoj traci. Izlazivši iz ordinacije, svako od njih nosio je drugačiji izraz na licu.. reklo bi se, pomogla im je ili doktorica ili terapija; ili su možda samo srećni zbog pametno utrošenog vremena koje bi, da su kod’ kuće sigurno proćerdali.

Začuh svoje prezime kako se skotrlja niz grlo ogromnog čoveka, zvučalo je toliko piskavo i nestvarno- kao da je grmajlija neteran da izusti moju prošlost, a pri tom proživi sve moje muke.

Progurah se do vrata ordinacije, i pri samom ulasku osetih nečiju ruku na svom kaputu. Okrenuh se hitro. Sićušni čikica prosikta nešto i ugura se između mene i štoka od vrata. Ledeni pogled zakova se za njegove oči i on ustuknu.

Nisam osetila sažaljenje. Često se pitam da li je trebalo?!

Smestih se u ne tako udobnu dečiju stolicu, okrenuh se levo- desno.. nisam mogla da odolim, okrenuh se pun krug. Doktorica se nasmeja.

Nisam znala da ume.

Spusti pogled u moj karton i ne pitajući me ništa nažvrlja par recepata i uputa za sprat iznad. Tek’ kad’ je osetila tišinu upitno me pogleda i kratko reče:

” I? Šta je sa tobom?”

Podigoh obrve u iznenađujući oblik, otvorih lagano usta i htedoh joj sve ispričati, ovog puta zaista htedoh.

Htedoh joj reći kako me muči praznina, kako mi grudi pritiska  teskoba izazvana nedostatkom emocija; kako se noću budim sa zvukom tišine, praznim snovima.. Htedoh joj reći da se rasteretim težine svog bremena, kako su me emocije  izdale, izgubile se/ nestale/ zalutale.. htedoh joj reći da ne osećam druge ljude oko sebe, da su mi daleki i tuđi.. Htedoh joj reći da ne osećam više ni sopstvenu panju/ ljubav/ bol/ radost.. htedoh joj jednostavno reći da sam se pokvarila i da nemam alat kojim umem da se popravim.. Htedoh joj priznati sve što nisam ni sebi, htedoh.. ali..

U tom trenutku otvoriše se sporedna vrata koja su vodila u previjalište, zamirisa domaća kafa i čini mi se sveže “Dansko” pecivo; promoli se crvenokosa sestrica i pozva doktorku na hitnu intervenciju. 
Uz blagi osmeh na licu, doktorka mi uvali ispisane recepte i upute, pokaza ka vratima i obavesti me da dođem na kontrolu kroz desetak dana.

Između života i smrti

Još jedan mali tren i suze će proći. Isteći će iz svog dubokog korita i krenuti niz planine nošene emocijama bola.

Zadržaće se kratko u klisurama očaja, a zatim osušene vremenom blagog osmeha ispariti sa lica devojke.

Slike će izblediti vremenom košmara i ostaće samo nejasni obrisi njegovog lica. Taman toliko vidljivi da oštrina bola strese nežno telo pri svakoj pomisli na provedene dane u čekanju. Ostaće u vazduhu zadah izgovoreno ružnih reči, a viku i ne merljivo visoke tonove preneće ptice u daleke krajeve putujući ka sreći.

Podrugljivi pogledi zameniće osmehe na licima prijatelja. Otvoriće se još jedna nova, nepoznata stranica ispisana jasno vidljivom krvlju žrtvovane mladosti. Utihnuće vetar sreće, a sunce radosti će zaći po poslednji put.

Vremenom, devočin osmeh će zarobljen ostati u grču isčekivanja i strahu od pitanja ” Da li je moglo biti bolje!? ”

Istopiće se i poslednja bora, uho će ogluveti na radost, reči ostati u grlu, ali korito suza neće presušiti. Devojčina patnja penjaće se na vrhove sveta, obrisima svojim ostaviće traga na kamena srca dalekih ljudi; ispijajući nežno i polako svaku lepu misao i osećaj topline.

Šireći se kao kuga, u svaki kutak bića njenog izjedaće joj lepotu duše i smiraj srca njena.

Ne tražeći pomoć, oči umorne od suza sklapaće se same i tonuti u ponor. Devojčinu dušu milovaće ruke samoće srdeći se na svaki pokret ka lepom.

Ostaće ruke umočene u strah, pogled upućen daljinama, uho naviknuto na očaj i tanka duša puput niti, koja je deli između života i smrti.