Drugačiji čovek i usamljena ptica

Odgurnuvši  prozorsko okno, slabašnim krilima umorno sivog i od sunca izbledelog  perja golubica se našla na njegovom uzglavlju. Posmatrala ga je izrazito krupnim očima, za jednu pticu. Kriveći glavu čas na jednu, čas drugu stranu, trudila se da upamti svaku poru na njegovom licu. 

Sitnim nožicama, sasvim tiho, kretala se po uzglavlju ogromnog kreveta. 

Nije umela da govori ali je umela da oseća. Prazninu koju je dugo nosila u sebi, popunila je onoga dana kada je prvi put sletela na njegov prozor sakrivši se od naleta kiše, ispod velike saksije cveća. Iscrpljena, drhtavog tela nije ni osetila kada joj je pružio šaku semenki i namamio je u sigurno i toplo. I tada je sve počelo. 

Drugačiji  čovek i usamljena  ptica. 

Ubrzo su krila sive golubice sijala, a usamljene krupne oči govorile bi rečima drugačijeg čoveka. Svakodnevno ju je učio novim stvarima, otklanjao stare strahove, čitao odlomke iz svojih omiljenih knjiga, trudio se da zvižduće poput pravog goluba i isčekivao svaki njen dolazak sa nestrpljenjem. 

A ona, uvek verno čekala kraj prozorskog okna i tiho krckala semenke koje je ostavljao kada bi odlazio iz stana. I nikada nije ulazila, nakon onog prvog dana i ako joj je drugačiji čovek ostavljao odškrinut prozor i želju da bude deo njegovog života; neshvatajući da je ona to već postala. Nikada do ovoga jutra. 

Okrenuvši se na drugu stranu praznog kreveta, pružajući ruku ka uglu uzglavlja drugačiji čovek nije ni osetio prisustvo sive golubice. Jednostavno, spavao je. 

Tik kraj njegovog dlana, siva golubica, ista kao i onog prvog dana iscrpljena i klonula, došla je samo da očima drugačijeg čoveka kaže “ Hvala i zbogom “ . I opet je krivila glavu i zagledala, i opet je tražila način da zadrži lik drugačijeg čoveka, a ustvari samo je vreme prolazilo- kao i do sada,  a njeni strahovi su se vraćali i opet se trudila da pokaže sebi da je on drugačiji čovek a ona samo siva golubica.. 

Ispustivši najmekanije sivo pero na jastuk kraj uzglavlja, sasvim laganim pokretom iscrpljenih krila odletela je u realno surovi život koji je uvek i živela.

 Probudivši se, čovek oseti prazninu ugledavši sivo pero na uglu jastuka.. oči mu zasijaše poput golubijih i shvati da je zauvek izgubio jednu, za njega drugačiju  golubicu.