Drugačiji čovek i usamljena ptica

Odgurnuvši  prozorsko okno, slabašnim krilima umorno sivog i od sunca izbledelog  perja golubica se našla na njegovom uzglavlju. Posmatrala ga je izrazito krupnim očima, za jednu pticu. Kriveći glavu čas na jednu, čas drugu stranu, trudila se da upamti svaku poru na njegovom licu. 

Sitnim nožicama, sasvim tiho, kretala se po uzglavlju ogromnog kreveta. 

Nije umela da govori ali je umela da oseća. Prazninu koju je dugo nosila u sebi, popunila je onoga dana kada je prvi put sletela na njegov prozor sakrivši se od naleta kiše, ispod velike saksije cveća. Iscrpljena, drhtavog tela nije ni osetila kada joj je pružio šaku semenki i namamio je u sigurno i toplo. I tada je sve počelo. 

Drugačiji  čovek i usamljena  ptica. 

Ubrzo su krila sive golubice sijala, a usamljene krupne oči govorile bi rečima drugačijeg čoveka. Svakodnevno ju je učio novim stvarima, otklanjao stare strahove, čitao odlomke iz svojih omiljenih knjiga, trudio se da zvižduće poput pravog goluba i isčekivao svaki njen dolazak sa nestrpljenjem. 

A ona, uvek verno čekala kraj prozorskog okna i tiho krckala semenke koje je ostavljao kada bi odlazio iz stana. I nikada nije ulazila, nakon onog prvog dana i ako joj je drugačiji čovek ostavljao odškrinut prozor i želju da bude deo njegovog života; neshvatajući da je ona to već postala. Nikada do ovoga jutra. 

Okrenuvši se na drugu stranu praznog kreveta, pružajući ruku ka uglu uzglavlja drugačiji čovek nije ni osetio prisustvo sive golubice. Jednostavno, spavao je. 

Tik kraj njegovog dlana, siva golubica, ista kao i onog prvog dana iscrpljena i klonula, došla je samo da očima drugačijeg čoveka kaže “ Hvala i zbogom “ . I opet je krivila glavu i zagledala, i opet je tražila način da zadrži lik drugačijeg čoveka, a ustvari samo je vreme prolazilo- kao i do sada,  a njeni strahovi su se vraćali i opet se trudila da pokaže sebi da je on drugačiji čovek a ona samo siva golubica.. 

Ispustivši najmekanije sivo pero na jastuk kraj uzglavlja, sasvim laganim pokretom iscrpljenih krila odletela je u realno surovi život koji je uvek i živela.

 Probudivši se, čovek oseti prazninu ugledavši sivo pero na uglu jastuka.. oči mu zasijaše poput golubijih i shvati da je zauvek izgubio jednu, za njega drugačiju  golubicu. 

Senka

Osetiš, odjednom, sve je mračno oko tebe i nikoga na vidiku nema. Pusta ulica, svež vazduh i tek poneki slučajni jež, žureći prelazi na preku stranu ceste. Pogledavši iza sebe ugledaš jedinu osobu koja te nikada neće napustiti, jedina ona deli sa tobom sve strahove i strepnje, jedina ona ume da održi korak sa tobom i jedina ona; i ako ponekad’ željna pokazivanja, ume da nestane kada misli da je suvišna.

Senka.

Dok okrećeš, umornim tabanima, teške i izlizane pedale na biciklu; svaki krug u tebi izaziva nalet emocija. Otvarajući strahove koje si potiskivao, izazvane životom, znaš da je za tebe svaki pređeni metar  poput milje dug.

I dok se senka bori za svoje mesto pokraj tebe, osećaš kapljice na obrazima kako lagano klize. Sa njima počinje da klizi još jedna runda u tvom promašenom životu. Oživele lutke sa fotografija mašu plastičnim ručicama i pokazuju koliko bi one bile sretne da tvoj život nije doživeo sunovrat i da su i one poslužile svrsi kao što si i ti nekada. Ali, ta svrha je već odavno završena, ležeći u nekom dubokom sećanju tvojih roditelja, čekajući da još jednom bude probuđena na samrtnoj postelji.

I dok se krug lagano vrti, stisak u grudima drži te budnim i svesnim da je možda život mogao biti drugačiji. Ne želeći pomisao o lepšem već samo o normalnom životu, preispituješ sebe koliko se NEnormalnih stvari desilo samo tebi. I čini ti se da su mala leđa koja imaš i da si se zato odlučio za senku, dodelivši joj da ti nosi sreću dok ti neumorno i čitav svoj život nosiš samo patnju i tugu, držeći ih čvrsto kao jedino pruženo u životu. A krug se i dalje vrti.

U igri senke i tebe samoga osećaš se pobednikom. Meriš njeno vreme za svoje trenutke sreće a opet, znaš da je sat oduvek išao samo unatrag.

Brzi treptaj tužnog oka, večeras ti pruža priču u slikama. Vreme i datum ispisani u desnom uglu, prazna kolevka, igračke u roze boji, starica na podu i mnoštvo fotografija.. a sve obavijeno paučinom i prašinom. Jedino se senka sakrila. Da l’ pod slojevima prašine ili staričine tuge, ne vidiš jasno.

Delić sekude i već sledeći krug okrećeš. Ovoga puta te senka pretiče na kratko, neko ti nailazi u susret zasipajući te reflektorima, svirajući gromoglasno, pokazuje ti svoju senku koja juriša ispred njega.. Shvativši da se tvoja opet povukla, proklinješ je i teraš da ti vrati pruženu sreću. Al’ ona tvrdoglavo uzmiče pred tvojom patnjom i tugom, skrivajući se pod točkove bicikla i samo ponekad’ začuješ dubok uzdah olakšanja što si je ostavio na se skriva.

I dok shvataš suštinu, pedališ život kao na biciklu.. Pri svakoj rupi na putu, senka ti se sakriva pod točkove dok ti preuzimaš i to poglavlje u davno izgubljenom životu.

Strast

Nekada voleo sam vetar, 

pevao je za mene opore pesme; 

nekada želeo sam kišu

da sapere grehe iz očiju mojih.

Rukama, molio sam za malo nade..

dok misli moje bejahu rđave i bludne.

Nekada, osećao sam da te imam 

mada te nikada ni upoznao nisam;

nekada, kada se ni dogodilo nije

postelju ispuna si bedrima svojim.

Grešni očima, nekada sam te tražio 

u ljubavi svojoj koja mi podariše decu.

Grešnim rukama, nekada sam opipavao telo njeno

kao da je tvoje.

I još uvek mislim da grešna samo ti si;

i još uvek nazivam te kurvom

a patim što grešna samo moja nisi.

Skupo, skupo

Prvi jutarnji miris najčešće odiše svežinom i nadom u dan koji je pred nama; da će sve ići svojim tokom bez i malo trzavica i tezije.

Uglavnom.

Čuh prvo korake na stepenicama, kako uz vrlo karakterističan šum otresaju jutarnju rosu sa cipela.. ugledah kroz prozorče na vratima poznato lice Radojke M. , i osmeh dobro poznatih  misli u toj omanjoj, rastom ženi.

" Dobro jutro, dobro jutro. Kako si vredna, baš mi drago što te vidim. Ja volim kad' ti radiš, ja tebe najviše volim. Ti si divna. Ostavi mi jedan MOJ hleb, idem do doktorice, pa kad' se vratim ću doći. Znaš, znaš, onaj moj." - gurnuvši mi vlažnu i prljavu ' ceger' torbu u ruke, krenuvši ka vratima nastavi uglavnom uobičajno.

" Imaš li mleka u kesi?!" - pogleda me ispod oka.

"Nema, sutra tek dolazi."- ogovorih uz osmeh.

" A koliko ti je ovo ovde?" - pipajući svako flaširano mleko ponaosob, započela je svoju radost dana. " Aaaa, skupo, skupo..! "

Okrenu se poput preplašene srne i taman kad' dohvati kvaku na vratima, poče ne razgovetno zapitkivanje. Ponekad' se pitam da li bi je razumeli bolje neki Bušmani ili Hindusi iz dalekih krajeva.. gestikulacija uz obaveznu pantomimu, ispoljeni čudni talasi emocija, plima i oseka domaće kuhinje i staračkih pomada.

Uz odlazak iz objekta, redovno namigivanje kao znak zahvalnosti, ostavši otvorena vrata, brzinom leoparda ode niz ulicu.

Nedugo zatim, vidno ogorčena tetka Radojka, donosivši nove mirise u objekat, nastavlja tamo gde je i svakoga dan stala. Kao po ustaljenom redosledu, da li po abecedi, azbuci ili možda preživljavačkom instinktu.. dodirujući svaki proizvod, gnječeći ili milujući, ispušta dobro poznat uzdah i reči " Skupo, skupo..".

" Koliko ti je ova kobasica? "- naslonivši prste na staklo tek oribane vitrine, lagano se spuštajući u čučanj, uperi pogled ka ceni proizvoda. " A koliko bi mene izašlo para taj jedan prut? " - znatiželjno se oblizujući raspitivala omanja starica.

Izmerivši joj traženi proizvod, prekucavši u kompjuteru koji ne tako retko blokira kada vidi tetka Radojku.. rekoh ukupnu cenu, i upitno je pogledah.

" Aaauuuu, skupo, skupo. " - reče omanja starica.

"Šta ti je ovo? Kako se to jede? Ee, samo 100 dinara? Uzeću. " - uzevši u dlan kutijicu milerama iz frižidera poče da je vrti i razmišlja.

" Imam ja pavlaku kući, šta će mi ovo.. a i skupo je. Stvrano, skupo, skupo. "

" Koliko ti je krompir? Daj mi četri krompira. Al' nemoj da su mekani. " - uz stiskanje moje nadlaktice htede izgleda da pokaže kojom jačinom treba da proverim mekoću krompira.

" A, nemoj mi taj.. daj ovaj manji." - sagnuvši se poče sa probiranjem.

" Koliko ste rekli, četiri kile? " - upitah sasvim ozbiljno.

" Šta? Ne, ne, ne.. Nemam ja para, pa to je puno skupo za mene. Ja sam penzionerka, meni je sve skupo. " - žusto se odbrani od ponuđene količine.

" Koliko su ti jaja, sine? "- držeći kesicu sa 5 jaja u visini očiju, čekajući odgovor, računala je koliko joj je novca ostalo.

" Štaaa? 11 dinara?? Pa jel' to poskupelo, juče su bila 10.50 dinara.. E neću sad' namerno. " - ostavi ona jaja na sred radnog stola i jurnu ka kasi, valjda iz revolta  prekinu svoju ustaljanu 'kupovinu'.

Na pultu za kasom na kraju dvadesetominutnog ljubaznog usluživanja, našli su se sledeći proizvodi: hleb, krompir i kila šećera. I ako vrlo dobar ekonomista u svojoj kući, tetka Radojkin buđžet se nekada i istanji te je primorana da se upiše do penzije za neke sitne novce.. tako je bilo i ovoga puta. Počevši razmišljanje šta upisati a šta platiti, rukama vrteći tri prozvoda po pultu.. kao šibicari kada skrivaju onu malenu kuglicu, tetka Radojka progovori:

" Ovo ćeš mi upisati" , zagrlivši kilo šećera i kesu sa četiri krompira, " a ovo ću platiti" - stisnu pod miškom najjeftiniji hleb u prodavnici.

" Ne, ne .. ipak ćeš mi ovo upisati a ovo ćeš platiti" - lapsus ili ne, izvuče mi osmeh na lice.

" Joj sine moj, hajde pogledaj šta mi je ona druga upisala juče, nisam ništa uzimala sem hleba. Aha, aha.. dobro, dobro.. Skupo, skupo. " - pridržavajući se za zamrzivač, laganim korakom, kao da je nešto još htela a zaboravila, ode niz ulicu.. do sutra.

Objektom i dalje odzvanja    "Skupo, skupo ".

Inat

“ Iskoristio si poslednju priliku da se vratiš natrag.“ – reči su se skotrljale niz suvo grlo omanjeg carinskog službenika.

Pogled u sve one ljude koji su već prešli imaginarnu liniji nekada i moje države, blaga jeza, nateran osmeh i bes; delili su sa mnom usamljene trenutke na prepunoj carini nečijih tuđih kofera, nečije tuđe dece i nečije tuđe istinske sreće.

Uzevši i poslednji deo mene, carinik kao da nije bio svestan šta je upravo učinio; podiže široki dlan i njime me potapša po leđima uz šaljivi ton, sa lakoćom reče:

“ I bolje ti je bez nje.“

U rukama mi je stajao pasoš. Otvorivši ga ugledah lice koje sam do sinoć tešio da će sve proći kada se vratimo kući. Preko njega razmrljana crvena boja sveže udarenog pečata sa stranice pored. Pečat je govorio više nego što je želeo. Svojim jasnim konturama, crvenim notama i mirisom na razblaženi alkohol; vraćao je sećanja na bezbrižno detinjstvo, prve školske ljubavi i svađe, tinejdžersko ludovanje, more, fakultetsku diplomu i studentske dane. Sklonivši se od radoznalih pogleda mnogobrojnih turista, naslonio sam se na bočni zid carinskog magacina i sklopio oči po prvi put u proteklih nekoliko godina ne razmišljajući ni o čemu.

Spustivši kofer sa, i onako ne bitnim sadržajem, seo sam tako da mi glava dodiruje kolena a tabani sakriveni takozvanim patikama skupljeni jedan uz drugi osetiše prohladan dan koji bejaše tek na početku. Rukama sa grlio noge i žmurivši pokušavao da izbacim reči carinika iz glave.

“ I bolje ti je bez nje. “

Ne znam koliko je vremena prošlo, ali znam da me je sunce grejalo. Nisam želeo da otvorim oči, nisam želeo da pustim noge, nisam želeo da ustanem, nisam želeo da odem.. a nisam imao ni kuda. Bio sam tako daleko od zemlje u kojoj sam nekada imao sve, a ipak tako blizu da sam mogao videti u daljini vrhove poznatih planina i osetiti miris šuma koje su se pružale obroncima, tako blizu.. da kada bih se uspravio i raširio pluća, borove šume podelile bi kiseonik sa mnom. I samo kada bih opet otvorio oči i pustio umorne tabane da me nose, znam, gotovo sam siguran da bih se vratio kući.

Iscrpljen od stezanja sopstvenih nogu, gladi za domovinom i željom za nekadašnjim životom, telo mi se opružilo, naslonivši glavu na jedinog životnog saputnika- kofer.

U blizini su se smenjivali glasovi nekih nepoznatih ljudi, manje poznatih jezika i još manje znanih kultura i običaja. Jedan za drugim, glas po glas, korak za korakom, smeh za suzom, poneka pesma.. svi su oni izlazili i ulazili u moju rođenu državu, koja me se tako olako odrekla, bacivši mi pod noge veliko ništa. Dugačak jednoličan zvuk neke uznemirujuće pištaljke trže me iz stanja u kome sam se našao, i zbunjenih misli otvorih oči mehanički. Pred njima su stajale neke dobre, tople, kožne i duboke cipele.

“ Ered férfi!! “ – vikao je na mene čovek u maskirnoj uniformi

Nastaviće se…   

Turobna sreća

Imali smo sve ono što smo oduvek želeli, ti mene a ja samo tebe.

Želeli smo samo jednom da dodirnemo visoke skute neba,

želeli smo samo jednom da dohvatimo sebe.

Gledali smo, ne daleko ispred drugih.

Gledali smo, očiju setnih, usana vrelih;

gledali smo a da to nismo smeli.

Tražili smo od života dosta,

ti delić sreće a ja ljubavi deo.

Tražili smo, a šta nam osta’

komadić opsene i uzdah ceo.

Grabili smo, koracima krupnim ka napred;

grabili, spoticali se i vapili za još prljavih muka..

Oslanjali se na vrata koja ne postoje

i čudom balansirali puzajući između zemlje i neba.

Grizli smo najveća parčad koja su nam se sama dala,

a sklanjali se od sitnih mrvica zadovoljstva i turobne sreće.

Grizli smo.. grabili, tražili, gledali, želeli, ali nikada nismo imali

Ti mene a ja samo tebe.

Nedaleko odavde

Nedaleko odavde.. osećam.. znam.. misli ti gore.

Nedaleko odavde.. čujem.. osluškujem.. čežnja osmeh para.

Nedaleko odavde.. boli.. osećam tvoju ljubav, miris još me mami..

Nedaleko odavde.. nadam se i znam ostaćemo zauvek sami.

Nedaleko odavde.. vatra polako tinja.. osećam dim blizine.. ustrepteo i vreo.. srce mi gori.

Nedaleko odavde.. zamišljam ti lik dok spavaš.. osmeh titra ti niz lice..pitam se da li me sanjaš..

Nedaleko odavde.. izgužvan si i nežan.. detetu si ravan.. duša ti je čista..

Nedaleko odavde.. postelja ti je prazna, zid ti je beo.. u ruci stežeš nešto..

Nedaleko odavde.. prste pružaš k' meni.. osećam da su blizu..

Nedaleko odavde.. brojiš noću sate.. osećam da i dan ti je težak kada mene nema..

Nedaleko odavde.. znam da me stalno zoveš.. vetar govori mi ime..

Nedaleko odavde.. kiša  donosi mi tvoje suze, slane kao more u kom' kupao si me i ove noći..

Nedaleko odavde.. umotaćeš me kaputom strasti i pokloniti mi buket ljubavi..

Nedaleko odavde.. zatvoriću oči, slušati srce kako mirno plače.. osmehnućuti se i poželeti te još jače.